Uživo iz Cirkusa...

Upravo to. I nije smešno! Ume to da bude strašno neprijatno iskustvo. Samo ako primetim. Ako ne primetim, onda mi se verovatno drugi smeju sa strane, a da nisam ni svestan. A ne znam šta je gora bruka od ta dva!

Pazi ’vako, u sveopštoj ludnici u Srbiji, na Balkanu, Evropi, celom svetu, u sistemu u kome smo jedino za ljudsku glupost sigurni da je beskrajna, u okruženju koje bi bilo mnogo lepše kada bi svi stali i malo razmislili, u situaciji gde je ideal demokratija (aka vladavina glupih), ja bolujem od jedne čudne bolesti. Naime, moj mozak odbija da prestane da radi. I mean it in a bad way. Ono, radi li radi, sav se dimi... (Dalje)

Kao mali sam voleo da čitam, između ostalog, i bajke. Volim ih i sada, kao veliki, mada su pojmovi "veliki" i "mali" vrlo relativni. Među posebno omiljene zbirke bajki spadalo je nekoliko knjiga koje su još moja majka i moj ujak dobili kao mali. Reč je o starinski lepo ukoričenim knjigama bajki iz različitih delova sveta. Cela serija je imala, ne znam, 100, 200 knjiga, ali ove koje su se vrtele u našoj porodici su bile samo njen mali deo, svega 5, 6 komada. Bajke sa Aljaske (eskimske bajke), bajke doseljenika u Ameriku, indijske bajke, uzbekistanke bajke, pakistanske bajke...

Među tim bajkama se nalazi i bajka o četiri slepca i slonu. Spada u onih 5% bajki koje su mi ostale u sećanju, zbog toga što je reč o jednostavnoj i kratkoj priči. Srećan sam zbog toga jer tek sada, kada sam porastao, shvatam njenu genijalnost. (Dalje)

Osmi mart???

To mu dođe kao, mis'im ono, neki fazon. Isto kad je bio i čuveni Dan zaljubljenih. Čuj "bio". Biće opet tako sledeće godine. I za Osmi mart, i za Dan zaljubljenih. Kao što je već godinama unazad.

Sad su naše žene i devojke, kao, moderne, urbane i zajbane, pa više ne padaju na te fore. Koliko puta svakog 14.02. ili 08.03. čujem ili pročitam čuvenu rečenicu: "Ako me ne voliš i poštuješ svakog dana u godini, pa ne moraš ni tog jednog!" Au, ala smo nadrndani i ozbiljni. Razumem da to kažeš nekome ko te cele godine ignoriše, ili se ponaša kao skot prema tebi, ali to čini samo određeni procenat, nikako svi muškarci u vezi. Ne vidim potrebu za arogancijom. Ako te volim i poštujem tokom cele godine, koji je problem ako praznik iskoristim kao razlog/povod/inspiraciju da te tog dana volim "malo više" nego obično?

Jebote, baš mi ide od ruke da sve nabacam "zbrda - zdola" :) (Dalje)

Danas me umalo nije ubio kubik snega. Idem ulicom i TRAS! Na pola metra od mene se srušila gomila snega sa krova zgrade pored koje sam prolazio. Prvo sam se štrecnuo, a onda pogledao oko sebe da li me je neko video, da li mi se neko smeje. Dobro je, Vitanovačka ulica je bila uobičajeno prazna.

Prvog dana ovog Velikog Snega (iliti pre 3, 4 dana) sam kroz prozor stana video da je pao sneg. Naravno da sam bio oduševljen. Ruku na srce, ni približno onoliko koliko sam se oduševio kada sam izašao iz kuće tog dana. Tada sam shvatio da je to najveći sneg koji sam video u poslednjih nekoliko godina, možda čak i deset. Sneg ima tu neobjašnjivu moć da sve učini lepim. Čak i naši socrealistički gradovi izgledaju mnogo lepše pod slojem snega. O ogoljenom gradskom drveću, o selu ili prirodi pod snegom neću ni da pričam, to je svojevrsni stereotip lepote koga smo valjda svi svesni, nema svrhe da sad i ja to ponavljam:) (Dalje)

Pozdrav, pozdrav svima na severnoj i južnoj Zemljinoj polulopti, pozdrav! Oduvek sam voleo da kradem taj pozdrav koji je Lane Gutović koristio kao Pustolov. Ne zato što zaista pozdravljam severnu i južnu poluloptu, kao greeting the whole world the hippie way, već je Pustlov bio jednostavno kul :)

Noćas sam imao jedno zanimljivo iskustvo. Što bi se reklo, nas nekoliko blejali na gajbi kod drugarice. Sedeli smo, cirkali smo pivo, nije da smo se ponapijali i nadrogirali – sedeli smo, pili pivo, pričali... i gledali crtaće. Ne, nismo gledali Simpsonove i Futuramu, nismo gledali South Park, nismo gledali mange i hentai porniće, jok. Gledali smo Duška Dugouška! Nekako se, u nekom trenutku, neko setio da pokaže ostalima neki dojajan klip na JuTubetu, a onda se neko drugi setio da pokaže neki drugi, pa je neko treći našao Duška Dugouška. Ne što je našao Duška per se, već je reč o crtaću sa našom starom sinhronizacijom, gde su glasove vadali Nikola Simić, Đuza Stoiljković i mnogi drugi dobro poznati, ali davno zaboravljeni glasovi koji su nas istog trenutka vratili u detinjstvo. Da, posle tog crtaća smo pustili neku drugu epizodu Duška Dugouška, pa neku treću, pa X-tu... Nakupilo se tu, bogme, nekoliko sati gledanja Duška Dugouška. Sa jednim izletom na Šilju u lovu na tigra.

Neću sada da pričam o tome koliko smo se uživali i smejali, niti ću da pričam o tome kakvi su nekad bili crtaći, a kakvi sada, neću da patetišem o prošlim vremenima i detinjstvu, to su sve neke druge teme. Ne, juče su mi se desile neke stvari koje su mi do juče bile spojive samo u teoriji, ali ne i u praksi.

U čemu je, zapravo, stvar? (Dalje)

Nije me bilo gotovo dve nedelje, obaveze, obaveze, šta da radim... Elem, dobrodošli natrag u cirkus, naša današnja tema se tiče jednog drugog, većeg cirkusa koji se zove Republika Srbija, tj. nekih interesantnih fenomena koji se javljaju u tom cirkusu poslednjih nekoliko godina.

Ja sam stava da postoje ''dve'' Srbije, nazovimo ih istočnom i zapadnom, jasne su vam asocijacije, nadam se, ali takođe ne negiram ni postojanje ''nesvrstanih'', tj. onih koji kupe ono najbolje od obe (trudim se da i ja tu negde ostanem), ali možda i onih koji kupe ono najgore od obe.

Ovo što mi je privuklo pažnju tiče se zapadne Srbije. Građanske Srbije, Srbije prepune međusobne tolerancije, razumevanja, poštovanja tuđih razlika, ljudskih prava... Srbije prepune različitih nevladinih organizacija, grupa gradjana, komšijskih inicijativa, akcija besposlenih ljudi, nezadovoljnih ovih i onih...

I svi kao imaju svoje ideje, želje, stremljenja, jure sponzore (a da nemoju pojma kako se to stvarno radi, onako, po zapadnjački nazvano fundraising), pišu kao neke projekte (a da nemaju blage veze o project management-u), razbaciju se idejama, i svi srećni...

I sve je to divno. Sve je to čarno-bajno...

Tj. bilo bi da to kod nas nije otislo malo predaleko...

 (Dalje)

... tj. WordPress. I WordPress bijaše instaliran na web serveru...

Ehm, da, ovako bi tekla idealna priča. Idealna u smislu činjenice da sam želeo da zakupim hosting k'o čovek, pa svoj domen, pa da tamo imam sve i svašta, uključujući i svoj blog. Ako izuzmemo činjenicu da više od godinu dana ne mogu (''ne mogu'' = ''nemam para ili imam para, ali mi ih je žao'') da uplatim hosting, mučila me je druga muka - domen.

Moja prva želja, Sad Clown, iliti sadclown, je već zauzeta u nekoj od .com, .net ili .org varijanti. Druga želja mi je bila Fossor, zbog simbolike vrlo zgodna i meni draga reč (latinski homonim za grobara i klovna), ali to je opet bila druga želja, ako me razumete.

I, posle dvocifrenog broja meseci nikakvog nepisanja (a svrbe me prsti, svrbe), reših da otvorim blog na nekom od besplatnih servisa. Iz kombinacije umerenog lokal-patriotizma i eto-tako-a-što-da-ne razloga, izbor pao na domaći Blog.co.yu, tj. uskoro Blog.rs servis. Ako.

I kako je ovo moj prvi post na blogu, i sumnjam da će ga bilo ko pročitati, odjavljujem se.